Dok se temperature na planeti i dalje povećavaju, a mere za zaustavljanje klimatskih promena ne daju dovoljno rezultata, deo naučne zajednice ozbiljno razmatra ideju koja je do skoro zvučala kao naučna fantastika: izgradnju džinovskog štita u svemiru koji bi odbio deo Sunčevog zračenja pre nego što stigne do Zemlje.
Američka neprofitna organizacija Planetary Sunshade Institute iz Los Anđelesa objavila je izveštaj o mogućnosti izgradnje takozvanog „planetarnog suncobrana“. Njen izvršni direktor, klimatski aktivista Martin Gudvin, rekao je za portal Space.com da opstanak civilizacije zavisi od sposobnosti da se promeni način na koji utičemo na planetu. Predlog spada u oblast geoinženjeringa, odnosno namernih zahvata u klimatske procese radi ublažavanja posledica zagrevanja.
Štit između Zemlje i Sunca nije nova zamisao
Ideja o svemirskom štitu stara je decenijama. Godine 1989. naučnik Džejms Erl iz Nacionalne laboratorije Lorens Livermor predložio je da se solarni štit postavi u blizini prve Lagranžove tačke (L1), oko 1,5 miliona kilometara od Zemlje. U toj tački gravitacione sile Zemlje i Sunca omogućavaju da objekat zadrži stabilan položaj u odnosu na oba tela.
Američki astronom Rodžer Ejndžel sa Univerziteta u Arizoni predstavio je 2006. godine sličan koncept: u svemir bi se poslalo čak 16.000 milijardi sićušnih staklenih sočiva koja bi zajedno blokirala oko dva odsto Sunčevog zračenja. Takav poduhvat zahtevao bi deset godina lansiranja raketa, u proseku na svakih pet minuta, a procenjena cena iznosila je nekoliko hiljada milijardi dolara.
Šest scenarija i konstelacija „heliogirus“
Novi izveštaj instituta jedna je od najdetaljnijih analiza solarnog geoinženjeringa do sada. Prema procenama stručnjaka, izgradnja planetarnog suncobrana mogla bi postati izvodljiva za 20 do 40 godina, ali će to umnogome zavisiti od razvoja raketa koje mogu da prenesu ogromne količine materijala u orbitu.
U dokumentu se razmatra šest načina izgradnje štita koji bi blokirao oko jedan odsto Sunčevog zračenja. Prema klimatskim modelima, to bi moglo da snizi prosečnu temperaturu Zemlje za jedan stepen Celzijusa.
Jedan od predloga je konstelacija satelita pod nazivom heliogirus:
- svaki satelit imao bi prečnik oko 40 kilometara;
- za željeni efekat bilo bi potrebno približno 5.000 takvih letelica;
- ukupno bi trebalo gotovo 70 miliona tona materijala, što je oko 1.500 puta više od mase svih objekata koje je čovečanstvo dosad poslalo u svemir.
Delovi bi se lansirali sa Zemlje i sklapali u svemiru, a deo materijala mogao bi da dolazi sa Meseca, gde bi slabija gravitacija olakšala lansiranje velikih tereta. Inženjerka svemirskih sistema sa Univerziteta u Notingemu Šantal Kapeleti, koja učestvuje u radu konzorcijuma, izjavila je za časopis Nature da je pad troškova lansiranja ovu ideju učinio ostvarivijom nego ranije.
Rizici i kritike
Blokiranje Sunčeve svetlosti radi hlađenja planete već dugo izaziva kontroverze. Najpoznatija metoda je ispuštanje sumpor-dioksida u stratosferu, što oponaša efekat velikih vulkanskih erupcija, kada čestice u atmosferi odbijaju deo zračenja nazad u svemir i privremeno snižavaju temperaturu. Druga je dodavanje gvožđa u okeane radi podsticanja rasta fitoplanktona koji upija ugljen-dioksid, dok je najjednostavnija farbanje krovova i zgrada u belo.
Interesovanje za solarni geoinženjering raste jer se svet približava granici zagrevanja od 1,5 stepeni Celzijusa u odnosu na predindustrijsko doba, a u pojedinim periodima je i premašuje. Reč je o jednom od ključnih ciljeva Pariskog klimatskog sporazuma. Među onima koji su pokazali interes za ideju je i milijarder Ilon Mask, koji je više puta pisao o zaštiti Zemlje od Sunčevog zračenja pomoću satelita, mada nije poznato da li njegova kompanija Spejs Iks sprovodi konkretna istraživanja u toj oblasti.
Brojni naučnici upozoravaju na ozbiljne rizike. Masovna lansiranja raketa mogla bi da prouzrokuju dodatno zagađenje, a zahvati u klimatski sistem mogli bi da imaju nepredvidive posledice po različite delove sveta. Kritičari takođe ističu da bi oslanjanje na tehnološka rešenja moglo da skrene pažnju sa osnovnog cilja, a to je smanjenje emisija gasova sa efektom staklene bašte.
Planetarni suncobran zasad ostaje ambiciozna zamisao koja bi jednog dana mogla da promeni način borbe protiv klimatskih promena, ali i projekat koji otvara brojna naučna, ekološka i etička pitanja.
