Aleksandar Antonijević, dugogodišnji prvak Kanadskog nacionalnog baleta, opisao je balet kao krvavu umetnost, ističući da je to cena apsolutnog predanja sceni. Trenutno je gost-pedagog Baleta Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, gde priprema novu verziju klasičnog baleta „Žizel“, čiju premijeru očekuje u martu sledeće godine.
Novi izazov sa „Žizele“
Antonijević je objasnio da mu je umetnička direktorka Aja Jung poverila zadatak da koreografiše savremenu interpretaciju „Žizel“, zadržavajući klasični baletski jezik, ali približavajući priču današnjoj publici. Igrao je tu ulogu od 18. godine i ima duboko formirano viđenje o njoj.
Pored toga, sarađuje u Kopenhagenu sa Aleksejem Ratmanskim na celovečernjem baletu za Kraljevski danski balet. Ratmanskog smatra vodećim klasičnim koreografom sveta, koji je bio umetnički direktor Boljšoj teatra i dao mu ulogu Romea sa 42 godine.
Put od Novog Sada do svetskih scena
Karijeru je započeo u baletskoj školi u Novom Sadu, nastavio u Cirihu gde je dobio prvi solistički angažman, a 1991. godine pridružio se Kanadskom nacionalnom baletu, gde je proveo 23 godine igrajući glavne uloge svetskog repertoara. Preferirao je dramske partije poput Romea, Onjegina i junaka iz „La Silfide“, a komedija mu nije bila bliska.
Zahtevnost baleta kao profesionalnog sporta
Život baletskog igrača upoređuje sa profesionalnim sportom: dan počinje sat i po sati trajanjem klase u 10 sati, nastavlja šest sati proba i pripremu za predstavu. Fizički je angažovan ceo dan, a mentalno non-stop. Na Zapadu ugovori traju po sezonu, a igrači moraju biti spremni za bilo koju ulogu.
Sistem penzija se menja zbog komercijalizacije umetnosti. Nekada su u Nemačkoj dobijali doživotnu penziju posle osam godina, ali sada je sve surovije. Karijera je kratka, pa igrači moraju brinuti o budućnosti, za razliku od sportista poput Novaka Đokovića.
Balet na Zapadu je dinamičniji: pored klasike poput „Labudovog jezera“, nude atraktivne moderne produkcije sa savremenom muzikom i minimalističkim kostimima da privuku mlađu publiku. U Srbiji se još drži ruski repertoar, iako ga ni Boljšoj ne igra isključivo.
Povrede i prelazak na fotografiju
Povrede su neizbežne, ali Antonijeviće je njegovo telo štitilo do penzije sa 44 godine. Posle toga se posvetio fotografiji, koja mu je prirodno legla jer podrazumeva posmatranje proporcija, svetla i izraza, slično baletu.
Trenutno radi na projektu „Box of Sorrows“, seriji portreta o gubitku identiteta nakon odlaska sa scene. Tema je univerzalna bol, koja može zbližiti ljude u vreme ratova i kriza. Nada se knjizi i međunarodnoj izložbi.
Klasični naspram modernog baleta
Klasični balet zahteva besprekorne proporcije, otvorenost nogu i dnevnu borbu sa sobom, dok moderni često donosi ekstremne položaje i prilagođavanje svakom koreografu, što ga čini fizički još težim.
