Beograđani između dva svetska rata umeli su da rade, da se žale na vlast i da se ljute, ali i da se vesele. Dvadesetih godina prošlog veka naglo je počelo osnivanje raznih udruženja, od krojačkih do pevačkih. Postojala su i zavičajna društva Valjevaca, Užičana, Kragujevčana i Crnotravaca.
Slave sa hranom i muzikom
Sva ta udruženja imala su svoje slave, dobro posećene i naravno vesele, uz obilje hrane i muzike. Oni koji su više voleli čist vazduh odlazili su na izlete na Avalu, u Topčider i Košutnjak.
Esnafske slave temeljno su pripremane, najviše zbog hrane i zabave, a tu se nije štedelo. Posebno su se isticala crevarsko-roštiljska društva, na čijim slavama je uvek nešto „cvrčalo”. Od Palilule preko Savamale do legendarne Čubure postojala su bekrijska udruženja, a među njihovim članovima bili su suspendovani žandari, otpušteni činovnici i besposleni majstori.
Bekrijski car s Čubure
Publicistkinja i farmaceutkinja Gordana Sarić u istraživanjima je saznala da je predsednik čuburskih bekrija bio izvesni Todor Mirković, poznatiji kao Muta, dugo neprikosnoven „bekrijski car s Čubure”. Njegove odluke podržavali su najčešće stalni kafanski gosti, ali i trgovački pomoćnici.
Pobednikom večeri proglašavan je gost s najviše popijenog pića. Manje pijani gosti izvlačili bi ga ispod stola, a zatim ga nosilima prenosili do kuće. Usput su, prema predanju, oljuštili fasadni malter na mnogim kućama i razvalili poneki trulež plot, a zašto su im plotovi smetali, nikada nije razjašnjeno.
Mutino putešestvije imalo je i poseban završetak: „dežurni nosači” doneli bi ga do dvorišta i s nosila strovalili u blato, pa bi se vratili u kafanu na dalji „transport”. Kažu da se Muta ceo dan trezneo u blatu, a posle podne su ga posećivale čuburske devojke, divile mu se kao pobedniku i bodrile ga za nove „poduhvate”. Neke su se s njim i slikale, o čemu je „Politika” izvestila u broju od 16. marta 1926. godine.
Praziluk umesto sveće
Bekrijska slava nije mogla bez dogodovština. Umesto sveće u bocu su stavljali praziluk, a kandilo su pravili od paprike: odsekli bi joj poklopac, u peteljku sipali zejtin i stavili fitilj. Posluženje je uglavnom bilo koljivo, a kolače su zamenjivale rotkvice isečene na kolutove.
Bio je to jedini dan bez tuče u kafanama, mada su žandari privodili goste da se istreznu u apsani. Na pitanje kako se zove, pijani gost odgovarao bi „Voja paprika”, a na pitanje gde stanuje – „Na sedmom nebu”.
Igra sa kutijom šibica
U kafanama tog doba bila je popularna igra u kojoj se kutija šibica s ivice stola ubacivala u praznu čašu, što nije bilo nimalo lako. Sa stola bi se skidao karirani čaršav, a čaša postavljala na sredinu, podjednako udaljena od svih igrača. Kaže se da je u tome najveštiji bio književnik Slobodan Marković, poznat kao Libero Markoni, koji je kutiju u čašu umeo da ubaci i žmureći.
Ako bi se kutija zadržala na ivici čaše, donosila je duplo više poena, a ko izgubi plaćao je sledeću turu pića.
Izleti na Avalu, u Košutnjak i na Stražilovo
Grupe mladih leti i u jesen pešice su odlazile na Avalu. Put do vrha bez asfalta više je ličio na planinarsku stazu, pa je uspon bio naporan. Pri vedrom vremenu pružao se pogled na okolna naselja – Zuce, Pinosavu, Beli Potok, Vrčin, Ostružnicu, Žarkovo, Železnik, Kumodraž – a preko Dunava i Save videli su se Banat i Srem.
Između dva rata automobila je bilo malo, pa su mladi zabavu nalazili na drugim mestima, neki na Adi Ciganliji, drugi na Ruskoj plaži. Dimitrije Knežev u knjizi „Beograd naše mladosti” zapisao je da se na izlet išlo veselo, s devojkama, suprugama, sestrama, rođacima, prijateljima ili pobratimima. Nosilo se ćebe, hrana i termos boca.
Odlazilo se i do Hajdučke česme u Košutnjaku, gde je na proplancima mogao da se igra fudbal, a česma je nudila hladnu vodu koju su mnogi smatrali lekovitom. U Topčider, Košutnjak i Rakovicu išlo se tramvajem, a karta je koštala dinar i po.
Po povratku s izleta najčešće se svraćalo na Senjak, u kafanu „Guberevac”, ili u neku od okolnih, na kriglu Vajfertovog ili Bajlonijevog piva. Pesme, šala i veselja bilo je u izobilju. Na domaćinske slave išlo se i u selo Kijevo, ponekad autobusom, a kod domaćina su čekali prase na ražnju i srpske kobasice.
Beograđani su putovali i vozom do Sremskih Karlovaca da bi otišli na izlet na Stražilovo. Velika družina bi se rano ujutru pešice uputila do večnog počivališta pesnika Branka Radičevića. Put kroz gustu šumu bio je izuzetan doživljaj, a s brda se pružao pogled na Dunav i simpatičnu varošicu.
